OPENS: Od koga (ne) tražiti psihološku podršku?

0
44
Foto: Pexels

Očuvanje mentalnog zdravlja, kako mlađih tako i starijih generacija, postalo je jedna od gorućih tema našeg društva. Iako je prebacivanje fokusa na teme ovakvog tipa veoma značajno, sve češće se susrećemo sa individuama i influenserima koji ovoj temi pristupaju laički i tako naizgled “pomažu” svima nama da se lakše nosimo sa problemima koji nas muče.

Društvene mreže poput TikToka i Instagrama su preplavljene takvim sadržajem – od klikbejt videa namenjenih algoritmu umesto stvarnoj pomoći, do „evo kako je meni postalo lakše“ objava koje navodno trebaju pomoći svima drugima.

„Rad na sebi i mentalnom zdravlju je individualno iskustvo, i ne postoji univerzalno rešenje. Zbog toga smo odlučili da razgovaramo s Ninom Racić, mladom psihoterapeutkinjom, o pitanjima koja su nam se nametnula nakon samo jednog pregleda našeg TikTok naloga“, navode iz OPENS-a u tekstu napisanom na ovu temu, a koji vam prenosimo u nastavku.

Da li su individualci i influenseri na društvenim mrežama dovoljno stručni da drugima daju savete u vezi sa mentalnim zdravljem?

Razmišljala sam kako da odgovorim na ovo pitanje, a da ne bude samo jedno vrlo kratko – “ne.” Mislim da je važno možda da razjasnimo da individualac ili influenser na društvenim mrežama danas može biti osoba bilo koje struke, pa i stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja.

Međutim, da bi neko mogao da se bavi psihoterapijom ili savetovanjem, neophodno je da ima završen fakultet iz psihologije ili neke druge humanističke nauke i pored toga da još minimum 4 godine završava edukaciju neke od psihoterapijskih škola, gde su uz to obavezni sati lične terapije, supervizija i određeni broj sati rada sa klijentima.

Psihijatri su lekari, što znači da su oni zaduženi za prepisivanje lekova, ali takođe mogu da rade i psihoterapiju. Mislim da čak i tada, uz sve uslove, treba biti pažljiv kako i na koji način pišemo o mentalnom zdravlju, posebno kada se obraćamo širem auditorijumu putem interneta.

Da li je lično iskustvo sa nekim izazovom mentalnog zdravlja dovoljno da bi bilo temelj za davanje saveta drugim pojedincima koji se susreću sa sličnim izazovima?

Podela ličnog iskustva i stručna podrška su dve različite stvari koje u kombinaciji, kroz uvremenjeno, stručno vođenje mogu da daju odlične rezultate. Ovde najviše mislim na grupnu psihoterapiju ili grupe podrške na različite teme, koje pružaju pojedincu da u sigurnoj atmosferi dobije i stručnu podršku psihoterapeuta, ali i da svoje iskustvo postavi u odnosu na iskustva nekih drugih ljudi iz grupe. Validacija, razumevanje, pa i konflikti koji se dešavaju u ovakvoj atmosferi mogu da budu vrlo plodotvorni za nečiji lični razvoj i različite uvide.

Međutim, čak i kada se podela iskustva radi u ovakvom poverljivom setingu, iskustvo jedne osobe se ne koristi kao temelj za davanje saveta nekom drugom u vidu uputstva šta bi neko trebalo da uradi u datoj situaciji, već kao vid podrške kroz pružanje osećaja da osoba nije sama u onome kroz šta prolazi.

Samo lično iskustvo nije dovoljan temelj za davanje saveta jer nam ono ne daje znanje o dinamici ličnosti, psihopatologiji, dijagnostici i drugim oblastima koje je potrebno poznavati da bi neko mogao da vodi nekoga kroz izazovan period.

Mislim da samo deljenje iskustva nekada može da ima i pozitivne efekte, jer različiti psihološki problemi poput osećaja anksioznosti i depresije mogu da stvore utisak kao da nešto nije u redu sa nama, pa da se na sve to što već osećamo, dodatno povučemo i izolujemo. Kada čujemo nečije iskustvo, makar i na društvenim mrežama, možemo da steknemo utisak da nismo jedini koji se tako osećamo, da nismo sami i da se lakše nekome poverimo i potražimo pomoć.

U najvećem broju slučaja, oni koji se odluče da daju savete na mrežama polaze od sopstvenih iskustava: kako su oni pristupili svom problemu ili čak na koji način su, zajedno sa svojim terapeutima, rešili neke nedoumice koje su ih sprečavale da napreduju. Odatle dolazi i naredna serija ideja i pitanja kroz koje smo prošli sa Ninom.

Kolika je odgovornost influensera koji, kroz svoje lično iskustvo, nude univerzalno rešenje koje svima odgovara jer je njima pomoglo? Kojim se rečnikom koriste, da li relativizuju dijagnoze? I uopšte, koliko su saznanja koje drugi dobijaju kroz rad sa svojim psihoterapeutom univerzalna za sve nas?

Verujem da neke osobe mogu da se pronađu u tim gotovim rešenjima u nekom idealnom scenariju. Naravno, s obzirom na to da smo mi kao ljudi vrlo kompleksna bića, potrebno je takva rešenja uzeti ipak sa rezervom.

Ukoliko pokušamo nešto što je neko predložio i u tome ne uspemo, to ne znači da mi sami nismo dovoljno dobri ili da smo neuspešni, jer je nekome to pomoglo, a nama nije. To je upravo potvrda da iako nam se neki problem ili simptom manifestuje isto kao nekom drugom, koren i uzrok tog problema može biti nešto potpuno drugačije, pa je samim tim potrebno naći neko drugačije rešenje.

Na psihoterapiji, čak i kada radimo sa naizgled istom temom, uvek kreiramo individualizovani oblik podrške za svakog klijenta i nalazimo različite načine na koji, na primer, jedna ista tehnika regulacije emocija može da se primeni za neku drugu osobu.

Smatram da nije loše što se više priča o nekim vrlo čestim stanjima poput depresije ili anksioznosti, jer u vremenu u kom živimo retko ko nije osetio na svojoj koži u nekom periodu jedno ili oba. Međutim, da bi se nekome dala dijagnoza potrebno je da to pre svega uradi osoba koja je za to stručna i obučena, u ovom slučaju psiholog. Takođe, potrebno je korišćenje određenih psiholoških testova za procenu, kao i direktan razgovor sa osobom koja dolazi sa određenim simptomima.

Psihoterapija je proces koji može da pruži klijentu koji dolazi nova znanja o nekim psihološkim fenomenima, ali je akcenat na emocionalnom doživljaju i tome šta se sada i ovde sa nama dešava tokom trajanja terapije. Kako se osećamo dok pričamo o nekoj temi, šta se u našem telu dešava, šta nam to o nama govori.

Osećaj koji nam donosi uspešan psihoterapijski proces može biti donekle univerzalan. Možemo reći i da je krajnji cilj terapije donekle univerzalan, a to je da klijenti steknu nove uvide, da donesu nove odluke, promene način na koji se ophode i brinu o sebi.

Međutim svaki klijent stvarno jeste priča za sebe, tako da ne mogu da kažem ni da je moj pristup univerzalan za svaku osobu koja dođe na psihoterapiju, pa tako ni ono što klijent za sebe izvuče iz terapije kao značajno ne mora da bude univerzalno za svakoga.

Koliko je štetna pojava gde influenseri i drugi pojedinci daju savete o mentalnom zdravlju svojoj publici, umesto da ih usmeravaju ka stručnjacima?

Smatram da se kod nas tokom proteklih par godina desila velika pozitivna promena u sferi potražnje za stručnom pomoći. Pandemija jeste pokrenula mnoge psihološke tegobe, ali smo pročeli više javno da pričamo o poteškoćama sa kojima se mnogi susreću.

Nažalost, uprkos tome i dalje postoji stigma oko toga kada neko potraži stručnu pomoć, uz dobro poznate rečenice koje čak i roditelji upućuju mladima “Šta ćeš kod psihologa, pa nisi ti lud/a”.

Zbog toga mislim da postoje pojedinici koji će i dalje pre za svoje probleme da poslušaju nekoga na društvenim mrežama ko nije psiholog/psihijatar/psihoterapeut, jer se nekada i dalje traženje stručne pomoći posmatra kao znak slabosti, iako je zapravo potrebno jako puno hrabrosti nekada da odemo na prvi psihoterapijski susret. Koliko je to štetno zavisi od toga šta i na koji način neki influenser priča.

Bilo bi super kada bi se o mentalnom zdravlju aktivno pričalo već od perioda vrtića, zato što deca u osnovnoj školi uveliko prate različite influensere. Takođe, umesto toga što stalno slušamo narativ kako su Tiktok i Instagram loši, bilo bi super da radimo na edukaciji kako mladih, tako i roditelja o funkcionisanju i upotrebi društvenih mreža, ali i o mentalnom zdravlju. Na taj način bi lakše bilo raspoznavanje profila koji na etički način bez zagovaranja instant brzih rešenja nude informacije o mentalnom zdravlju.

U bliskoj budućnosti, kakav medijski sadržaj bi volela da vidiš da se normalizuje, a kakav da nestane, u domenu teme mentalnog zdravlja?

Već sada ima puno kvalitetnog sadržaja, posebno na društvenim mrežama, koje prave mnoge moje koleginice i kolege. Zbog toga mi nekad teško pada kada se o Instagramu ili Tiktoku priča samo u negativnom kontekstu.

Ono što meni često zasmeta je kada vidim da se nude “brza i sigurna” rešenja za neka teška emotivna stanja i time se šalje potpuno pogrešna poruka o tome kako izgleda rad na mentalnom zdravlju.

Bilo bi lepo kada bismo više govorili o emocijama i normalizovali sve one prijatne i neprijatne, podsticali empatiju i brigu o sebi, bez nametanje sopstvenog iskustva kao gotovog rešenja ili nezdrave pozitivnosti kao pokazatelja mentalnog zdravlja.

Ukoliko ti je razgovor koji smo imali sa Ninom prijao, verujemo da će ti isto toliko (ako ne i više!) prijati ako Ninu zapratiš na Instagramu @nina.terapeut .

 

Izvor: Od koga (ne) tražiti psihološku podršku?, OPENS