Bumovci na seminaru u Španiji: Novi omladinski ambasadori mira

0
11

Kao predstavnica Srbije, i kao članica Bečejskog udruženja mladih (BUM), od 27. septembra do 4. oktobra, učestvovala sam na međunarodnom trening kursu „Peace is“ (Mir je…) u Senderizu, selu na jugu Španije.

Sa mnom je putovao i Bojan Pejović, takođe član BUM-a, sa kojim sa već imala prilike da putujem u inostranstvu, povodom učešća na obukama, seminarima. Projekat je realizovao „Youth Peace Ambassadors –YPA” uz podršku programa Erazmus plus. Teme projekta bile su razni aspekti mira i nenasilja. Pored Srbije, zemlje učesnice bile su i Makedonija, Mađarska, Bosna i Hercegovina, Italija, Francuska, Azerjbejdžan, Rusija, Velika Britanija,Turska, Gruzija, Jemenija, Poljska, Ukrajina, Belorusija i naravno Španija, ukupno 36 mladih iz 16 različitih zemalja.

Svaki radni dan je počinjao sa jutarnjom jogom ili meditacijom u prirodi, što se pokazalo kao jako korisna praksa jer ceo dan si pun energije, i nema pada raspoloženja. Predavanja i radionice su se održavale od 11 do 20 časova, sa pauzama za osveženje i ručak. Takođe, svaku radionicu vodio je uglavnom drugi trener, ili svi zajedno i po meni je to veoma dobra metoda. Treneri su bili izuzetno profesionalni, trudili su se da nas što više upoznaju sa radom organizacije „Youth peace ambassadors-YPA”, zatim da nam prenesu svoja znanja i iskustva, uvek su bili spremni da nam odgovore na bilo koje pitanje, da nas posavetuju i da nam pomognu. Metode neformalne nastave koje su se koristile tokom projekta bile su: diskusija, simulacije, rad u malim grupama, umetničke radionice.

Program se sastojao od tri glavna dela:

  1. Učesnici su istraživali šta je kultura mira, zatim kako se ona može prenositi i promovisati
  2. Osnaživanje učesnika da koriste neverbalnu komunikaciju i neverbalne akcije u svakodnevnom radu
  3. Primenjivanje naučenog u praksi Svakodnevno u zavisnosti od teme koja je bila na redu, bili smo podeljeni u manje grupe kako bi rešili dati zadatak, i diskusovali o problemu koji treba da se reši. Dokazano je već da rad u manjim grupama je najfunkcionalniji, međutim ovde se moglo primetiti da tokom rada u celoj grupi takođe smo imali uvek dobre rezultate. Moje mišljenje je da je to tako jer smo se svi poštovali međusobno, kad jedan priča ostali ćute i saslušaju ga do kraja, pa tek onda podignu ruku ako hoće nešto da kažu ili prokomentarišu. Teme koje su se najviše obrađivale bile su: šta je za nas mir, neverbalna i verbalna komunikacija, kultura mira, unutrašnji mir, šta mi činimo da bi bio mir oko nas, kako podstaći druge da izgrađuju mir oko sebe… Učesnici su takođe imali šansu da drže neka predavanja i da prenesu svoje znanja i iskustva, što se meni još više dopalo, jer na treninzima na kojima sam bila do sada nisam imala priliku za tako nešto. Pre svakog predavanja imali smo enerdžajzere, svaki put drugačiji. Od mnoštva radionica izdvojila bi nekoliko.

Prva je „inner peace” ili na srpskom unutrašnji mir. Radionicu je držao jedan od učesnika, bili smo podeljeni u parove koje smo stalno menjali kada god bi se pitanje promenilo. Cilj je bio da naučimo da slušamo jedni druge kakva god tema razgovora bila i da drugima ukažemo koje mi vrline vidimo kod njih, a da oni ne primećuju. Kako se pitanje menjalo tako u vreme razgovora se produžavalo. Ovo je za mene bila i jedna od emotivnijih radionica, jer ne sećam se kada sam se poslednji put nekome toliko otvorila. Smatram da ovu radionicu treba ubaciti u mnoge BUMove treninge. Zatim, jedan od trenera, Edo Sadiković, kao jedan od dvoje osnivača organizacije „Sende” u selu kojem smo boravili, pričao nam je kako je sve to krenulo, kako mi to možemo i u našim zemljama isto da uradimo.

Oni su hteli prvo u Portugalu da pronađu neko malo selo gde bi pokrenuli sve, međutim tamo su kuće bile skupe, pa su pronašli Senderiz selo od 25 stanovnika. Kupuju kuće, renoviraju ih, useljavaju se, „uvlače” prvi internet i tu tek počinje priča. Zanimljivo i inspiritivno je da su njih dvoje sve platili što bi se kod nas reklo iz svog džepa, jednostavno rizikovali su, ali skoro svaki rizik se isplati. Danas Senderiz je nikad posećivanije selo, ljudi dolaze da pronađu svoj mir jer je priroda božanstvena, da se odmore, drže razne seminare,treninge… (www.sende.co) Treća, ali nimalo manje važna radionica koja je bila organizovana poslednjeg dana treninga gde smo svi iznosili svoje predloge šta bi mogli da uradimo za jedan dan, a da promenimo nešto. Podelili smo se u pet timova u zavisnosti od sopstvenih interesovanja. Tim prvi je uzimao izjave od svakog učesnika šta je mir za njega, i napravio mali video klip. Svaki učesnik je pričao na sopstvenom jeziku. Drugi tim je imao zadatak da osmisli promo materijale za „YPA”. Tim treći je radio slično nešto kao tim1, samo za svetski dan ljudskih prava koji je 10. decembra, svaki od učesnika je rekao ,,Ja imam pravo…”. Grupa četiri je radila na integraciji migranata u lokalnim zajednicama i na kraju moj tim. Nas je bilo dvoje mi smo pravili blog o treningu. Kreirali smo sami logo seminara, dodali razne fotografije, tekstove… (https:[email protected] – link bloga). Ono što mi se najviše dopalo, a nije vezano za predavanja, jeste to što je bilo 16 zemalja učesnica, pa sam mnogo naučila o drugim kulturama i mesto koje su odabrali za realizaciju treninga.

Selo od 25 stanovnika, okruženo planinama, potocima, predivnom prirodom. Svi smo bili raspoređeni u pet kuća, hrana je bila tipično domaća, svaka im čast zbog toga, čak smo i mi mogli da kuvamo ako smo želeli. Nikada nam ništa nije falilo, mnogi pomisle da jeste jer smo bili totalno izolovani. Tokom slobodnog vremena, pogotovo posle večere igrali smo razne društvene igre koje je poneo moj saputnik Bojan. Puštali muziku, igrali, pevali, neki su svirali gitaru, šetali se po selu i otkrivali mesta sa predivnim pogledom, kupali se u prirodnom bazenu… i tako sve do kasnih sati. Tokom boravka u Senderizu imali smo i jednodnevni izlet u Portugaliju koja je od sela na nepunih sat vremena puta. Posetili smo najstariji grad u Portugalu Ponte de Lima, a zatim se spustili do okeana gde smo proveli veći deo dana. Sve u svemu, ovo je bilo putovanje koje ću pamtiti, vreme provedeno na ovom projektu bilo je izuzetno sadržajno, ljudi su bili veoma prijatni, atmosfera je uvek bila pozitivna, niko se nije izdvajao, svi smo bili kao jedan. Što je najbitnije, stekla sam nova znanja, veštine i prijatelje za ceo život.

 

Polaznica obuke „Pokreni mehanizam” Jelena Mitrović

OSTAVI KOMENTAR